Чини ми се као да се одиграло давно. Или у сну. Нисам се нешто претерано радовала, јер толико дуго нисам била, да ми се чини као да сам тамо живела нечији туђи живот, а не свој. Толико је све другачије. Пријатељи су били више узбуђени због мене и чињенице да ћу провести недељу дана на мрачној страни. Кажу, Србија им некако делује егзотично. Питају ме да ли је ствaaарно истина да се још увек виде трагови бомбардовања? Или, како то да кад идеш у банку, мораш да чекаш на ред? Или, да ли је стварно истина да ми једемо месо свaког дана и за сваки оброк. Интересују се када ће у Србију доћи демократија и како је било живети за време Милошевића. Врло брзо сам схватила да ни на једно питање о Србији није једноставно одговорити. Све је тако замршено, и политизовано и субјективно, да се мени чини сасвим немогуће дати потпуно једноставан, одговор. Временом сам престала и да се трудим. Осим у неким осебним приликама, углавном одговорим уопштено, или се насмејем и кажем да не би разумели. Морали би прво малосами да искусе свакодневни живот.
Мада, ипак стоји чињеница да ја нисам неки типичан примерак Србенде. Не навијам за реперезентацију, не читам новине и не гледам телевизију, не интересују ме туђа посла, а успешно сам се излечила од бесомучног кукања и зависти, које су чини ми се крунски драгуљи српског менталитета. Знате оно кад кажу српска посла? Није то бадава.
Међутим, ситуација ће се убрзо променити, а све је почело овако...
Прво што сам урадила кад сам купила карту, јесте да сам писала Лалици да је питам има ли шансе да се нека од радионица одржава у периоду док будем била у Србији. Толико дуго пратим њене кулинарске чаролије, и стидљиво испорбавам и сама рецепте који никада нису оманули, да сам једноставно морала некако да уграбим прилику да умесим нешто и под надзором саме мајсторице. Како то обично бива, једна одлична идеја је сјајно тло за џикљање још бољих. Шта би било боље него да поведем одабрано женско друштво. Тако сам позвала и моју Тијану да ми се придружи.
У међувремену, интересовање у мојој ближој околини за мој пут све је више расло, а након првих размењених мејлова са Невеном, одабира менија и потврде доласка, одједном сам и ја почела да се радујем. Ваљда сам била узбуђена и речита, да се то пренело и на друге. И тако ми се на пар дана пред полазак, придружила Флор. Знатижеља за авантуром и корачањем на непознатом тлу учиниле су своје.
Било је и мало панике пред полазак. Сазнале смо за поплаве, али ја сам била у фазону, нема шта нисмо преживели до сада, не знам зашто бих се сада плашила. Али добро, разумем ја да је неком које одрастао у европској Европи, није ни на крај памети да замишља ратове, бомбе и слично. Арсенал катаклизми резервисан је ваљда, искључиво за филмско платно. Но добро, пар фришких фотографија из сунчаног Београда, развејале су све недоумице. И кренусмо.
Ја сам дошла дан раније, а те недеље 25. маја, Тића и ја смо покупиле Флор на аеророму и запутиле се до Бачког Петровца. Дан - божанствен, крајолик дуж пута - измаштан, а узбуђење у колима расте као пред излазак на сцену, јер знамо да ћемо бити део нечег посебног и сасвим јединственог.
Лалица нас је дочекала са осмехом као да јој долазе стари пријатељи. А нама први пут. И кад нас је увела у магичну кухињу, ја нисам могла да верујем да сада и сама заиста стојим ту и да је све око мене стварно, и да су све оне фотке у које сам буљила преко екрана потпуно аутентичне. И баш ми је некако мило око срца било што нисам сама и што радост делим са пријатељицама.
Одмах смо почеле да чаврљамо успут бирајући мама Миличине кецеље. Док нас је Невена корак по корак упућивала у тајне кантонске кухиње, пијуцкале смо домаћу ледену лимунаду од јагода, кикотале се и причале о свему и свачему, као да се знамо одвајкада.
Засукале смо рукаве и озбиљно се бациле на мешење теста за ваљушке и сецкања поврћа за надев. Успут смо на смену мало чапкале и вишње из дворишта, директно са дрвета. Као клинке. Заиста, мислим да сам тако слатко чапкала воће пре једно двадесет година. После тога су почели да ми говоре како то није лепо, и не ваља... Можете мислити колико сам се радовала сада кад сам имала carte blanche.
Сати су нам пролетели. Прво у кухињи, а после у дворитшу док смо заслужено клопале својих руку дело. Много смо уживале, па се нисмо хватале за фото апарате, тако да је Лалица била фотограф и све фото записе које видите овде, њено су власништво.
Повратак за Београд прошао је као у сну. Препричавале смо детаље радионице једна другој, као да нисмо заједно биле све време. Попиле смо кафу на Петроварадину и вратиле се старим путем да комплетирамо угођај. Осмех нам није силазио са лица. Флор је рекла да није могла лепше успомене да понесе из Србије. И стварно, сва места која смо обишли у наредних неколико дана, бледе у односу на поподне које смо провела заједно кувајући и дружећи се у Бачком Петровцу.
Ако и ви желите да проведете незабораван дан са пријатељима, или сами и упознате људе из неке другачије приче, једне другачије Србије, погледајте Фејсбук страну Лалицине куварске радионице. А ако и ви припадате малом али одабраном друштву гастронома, љубитеља живота и уживанција у малим стварима, посетите и старницу Гозба где су се Лалица и Мали Ив удружиле на једном сјајном и јединственом подухвату.
На крају желим да се још једном захвалим Невени, Тијани и Флор што смо зајендо поделиле један савршени дан.
www.hlebilale.blogspot.com
www.kuvarskeradionice.com
Мада, ипак стоји чињеница да ја нисам неки типичан примерак Србенде. Не навијам за реперезентацију, не читам новине и не гледам телевизију, не интересују ме туђа посла, а успешно сам се излечила од бесомучног кукања и зависти, које су чини ми се крунски драгуљи српског менталитета. Знате оно кад кажу српска посла? Није то бадава.
Међутим, ситуација ће се убрзо променити, а све је почело овако...
Прво што сам урадила кад сам купила карту, јесте да сам писала Лалици да је питам има ли шансе да се нека од радионица одржава у периоду док будем била у Србији. Толико дуго пратим њене кулинарске чаролије, и стидљиво испорбавам и сама рецепте који никада нису оманули, да сам једноставно морала некако да уграбим прилику да умесим нешто и под надзором саме мајсторице. Како то обично бива, једна одлична идеја је сјајно тло за џикљање још бољих. Шта би било боље него да поведем одабрано женско друштво. Тако сам позвала и моју Тијану да ми се придружи.
У међувремену, интересовање у мојој ближој околини за мој пут све је више расло, а након првих размењених мејлова са Невеном, одабира менија и потврде доласка, одједном сам и ја почела да се радујем. Ваљда сам била узбуђена и речита, да се то пренело и на друге. И тако ми се на пар дана пред полазак, придружила Флор. Знатижеља за авантуром и корачањем на непознатом тлу учиниле су своје.
Било је и мало панике пред полазак. Сазнале смо за поплаве, али ја сам била у фазону, нема шта нисмо преживели до сада, не знам зашто бих се сада плашила. Али добро, разумем ја да је неком које одрастао у европској Европи, није ни на крај памети да замишља ратове, бомбе и слично. Арсенал катаклизми резервисан је ваљда, искључиво за филмско платно. Но добро, пар фришких фотографија из сунчаног Београда, развејале су све недоумице. И кренусмо.
Ја сам дошла дан раније, а те недеље 25. маја, Тића и ја смо покупиле Флор на аеророму и запутиле се до Бачког Петровца. Дан - божанствен, крајолик дуж пута - измаштан, а узбуђење у колима расте као пред излазак на сцену, јер знамо да ћемо бити део нечег посебног и сасвим јединственог.
Лалица нас је дочекала са осмехом као да јој долазе стари пријатељи. А нама први пут. И кад нас је увела у магичну кухињу, ја нисам могла да верујем да сада и сама заиста стојим ту и да је све око мене стварно, и да су све оне фотке у које сам буљила преко екрана потпуно аутентичне. И баш ми је некако мило око срца било што нисам сама и што радост делим са пријатељицама.
Одмах смо почеле да чаврљамо успут бирајући мама Миличине кецеље. Док нас је Невена корак по корак упућивала у тајне кантонске кухиње, пијуцкале смо домаћу ледену лимунаду од јагода, кикотале се и причале о свему и свачему, као да се знамо одвајкада.
Засукале смо рукаве и озбиљно се бациле на мешење теста за ваљушке и сецкања поврћа за надев. Успут смо на смену мало чапкале и вишње из дворишта, директно са дрвета. Као клинке. Заиста, мислим да сам тако слатко чапкала воће пре једно двадесет година. После тога су почели да ми говоре како то није лепо, и не ваља... Можете мислити колико сам се радовала сада кад сам имала carte blanche.
Сати су нам пролетели. Прво у кухињи, а после у дворитшу док смо заслужено клопале својих руку дело. Много смо уживале, па се нисмо хватале за фото апарате, тако да је Лалица била фотограф и све фото записе које видите овде, њено су власништво.
Повратак за Београд прошао је као у сну. Препричавале смо детаље радионице једна другој, као да нисмо заједно биле све време. Попиле смо кафу на Петроварадину и вратиле се старим путем да комплетирамо угођај. Осмех нам није силазио са лица. Флор је рекла да није могла лепше успомене да понесе из Србије. И стварно, сва места која смо обишли у наредних неколико дана, бледе у односу на поподне које смо провела заједно кувајући и дружећи се у Бачком Петровцу.
Ако и ви желите да проведете незабораван дан са пријатељима, или сами и упознате људе из неке другачије приче, једне другачије Србије, погледајте Фејсбук страну Лалицине куварске радионице. А ако и ви припадате малом али одабраном друштву гастронома, љубитеља живота и уживанција у малим стварима, посетите и старницу Гозба где су се Лалица и Мали Ив удружиле на једном сјајном и јединственом подухвату.
На крају желим да се још једном захвалим Невени, Тијани и Флор што смо зајендо поделиле један савршени дан.
www.hlebilale.blogspot.com
www.kuvarskeradionice.com
© All Photos Copyright Nevena Zelunka Cvijetić
