Данас је педесетпети дан. Тачно. Не знам шта ме је нагнало да се осврнем уназад и израчунам стање тако прецизно, јер кад морам тако да бројм дан за даном, сваки би изгледао голем као година. Али данас ни ових 55 дана изгледа некако сасвим обично, а опет тотално нестварно. Елем, што би рекли, скинула сам се са шећера. Ни мрвицу прерађеног шећера нисам окусила скоро два месеца. Ниједан колач, ниједан газирани сок, ниједну чоколаду, или било који конзервирани производ. Баш оно ништа, па на квадрат. А није ми била ни намера.
Не знам где сам то прво прочитала, али заиста је истина да је промена једина константа на овом свету. Тако се мени опет некако променио живот у септембру, па док сам се навикавала на новонастало стање и сетила како не могу баш до у недоглед да живим на једном оброку дневно, би док се окренух, већ десет дана како нисам ништа слатко појела. И онда рекох себи, па могла бих ја овако да наставим.
