Септембар некако има навику да увек дође неочекивано. Већ преко двадесетпет година, сезону нових почетака поистовећујем са почетком школске године. Прво јер сам дуго ишла у школу, а сада јер и сама радим у школи. Имам више идеја и више енергије јер није превише вруће, а опет је сунчано и топло. Мени тако септембар представља почетак године и сезоне, али заправо са првим пожутелим лишћем улазимо већу завршнинцу календарске године. Мени је последњих шест месеци пролетело, и по први пут у свом хаотичном животу, сам успела да преживим веома стресан и динамичан период без потпуног менталног и физичког краха.
Од кад знам за себе, или идем у две школе, или имам два посла, или радим на пар независних пројеката, или се активно бавим спортом и хобијем. Или све то заједно одједном. Годинама бих упадала у зачарани круг где бих се пренатрпала обавезама, а све будне часове, дане, недеље и месеце бих проводила само са циљем прецртавања још једне цртице са листе задатака која би се неком магијом преко ноћи само продужавала. И тако бих гурала све док ме здравље не би издало, па више не бих била у стању ни да уживам у одрађеном послу, нити да објективно сагледам шта сам све урадила. Све се то ове године променило.
Од кад знам за себе, или идем у две школе, или имам два посла, или радим на пар независних пројеката, или се активно бавим спортом и хобијем. Или све то заједно одједном. Годинама бих упадала у зачарани круг где бих се пренатрпала обавезама, а све будне часове, дане, недеље и месеце бих проводила само са циљем прецртавања још једне цртице са листе задатака која би се неком магијом преко ноћи само продужавала. И тако бих гурала све док ме здравље не би издало, па више не бих била у стању ни да уживам у одрађеном послу, нити да објективно сагледам шта сам све урадила. Све се то ове године променило.
