Како избећи синдром сагоревања

Септембар некако има навику да увек дође неочекивано. Већ преко двадесетпет година, сезону нових почетака поистовећујем са почетком школске године. Прво јер сам дуго ишла у школу, а сада јер и сама радим у школи. Имам више идеја и више енергије јер није превише вруће, а опет је сунчано и топло. Мени тако септембар представља почетак године и сезоне, али заправо са првим пожутелим лишћем улазимо већу завршнинцу календарске године. Мени је последњих шест месеци пролетело, и по први пут у свом хаотичном животу, сам успела да преживим веома стресан и динамичан период без потпуног менталног и физичког краха.

Од кад знам за себе, или идем у две школе, или имам два посла, или радим на пар независних пројеката, или се активно бавим спортом и хобијем. Или све то заједно одједном. Годинама бих упадала у зачарани круг где бих се пренатрпала обавезама, а све будне часове, дане, недеље и месеце бих проводила само са циљем прецртавања још једне цртице са листе задатака која би се неком магијом преко ноћи само продужавала. И тако бих гурала све док ме здравље не би издало, па више не бих била у стању ни да уживам у одрађеном послу, нити да објективно сагледам шта сам све урадила. Све се то ове године променило.

Шта сам научила од Холанђана

Јуче се навршило тачно седам година од када сам се преселила у Холандију. На тренутак сам помислила да грешим, те сам се нагнала да не будем лења, сиђем до канцеларије, ископам стари пасош и проверим. И ту је био, црно на бело печат као доказ и као подсетник да сам недељу дана пре тога по први пут купила карту у једном правцу. И то је заиста један невиђено узбудљив осећај који не бих могла да поредим ни са једним другим у животу. Тај печат који је незаинтересовани царински службеник лупио 21. августа 2010. у Сурчину, запечатио је мој нови живот.

О срећи и сапунима

Већ неко време размишљам о новом посту. Заправо, о више постова. И тако док шетам, спремам кућу, купујем или се возим превозом, ја већ у глави састављам постове све мислећи да ћу наћи времена на крају недеље да пишем. То ’на крају недеље’ се онда претвори у крај месеца, па сад већ и у Нову годину. Размишљала сам да напишем један пост којим бих заокружила претходну годину. Чини ми се да ако бих писала шта се све дешавало лепо и ружно, као да бих се некако ратосиљала тог терета и заокружила једну причу. Затворила последњу страницу романа. Окренула нови лист. Заиста некако је 2016. за све била мучна. Пуна необјашњивих догађаја и обрта. Тужних прича, катастрофа и суза.

Она станем и запитам се колико је било и лепих догађаја који су прошли неопажено? Занемарено? Зашто имамо тенденцију да призивамо, описујемо, претресамо и причамо о несрећама? Зашто се самовољно приклањамо култу несреће и ниподаштавамо све лепо што се дешава? Знато оно ’да, али, ма пусти, немој да баксузираш’ итд.

Како бити срећан?

Знам да је ово блог посвећен првенствено сапунима као мом кретивном хобију, али мислим да сте до сада већ навикли да постове личније природе који овде понекад освану. У овом тексту неће бити речи о сапунима нити лепо стилизованих фотографија. Волела бих да поделим неколико мојих личних запажања када су у питању инспирација, креативност и срећа. Дакле ово неће бити сапунски пост, али обећавам да један нови стиже идуће недеље.

Доста размишљам на тему креативности и како постоји неко уврежено јавно мишљење како је само одабрани појединци поседују. Не знам како је ова лажна идеја почела да нам се намеће. Да ли је то због школског система или пак оних ретко кад изречених, а ипак дубоко укорењених друштвених норми за којима смо навикли да и несвесно посежемо у најразличитијим ситуацијама. При том тврдимо да смо таолико заузети, да чак и немамо времена да станемо, осврнемо се и анализирамо шта нас тишти, шта не штима и како да активно порадимо на квалитету свог живота.