Мислим да сам већ и врапци на грани знају колико не волим зиму. Што би рекао један мој рођак
мрзим зиму и на слици. Највише бих волела кад бих могла некако да преспавам пар месеци, oнако да се прво наједем поштено сланине и сарме па као медвед да закунтам и да ме нема до краја фебруара. Да могу да се одјавим са посла, школе, свих друштвених мрежа, телефона и апликацја, и да се сањајући о тропским локацијама пробудим весела када дрвеће већ почне да листа.
Пребаце ми понекад моји
европски другари како сам негативна. Kако треба да са веселије стране посматрам живот. Не знам где је та страна на којој они стоје. Покушавам да докучим како су они допливали до те неке срећне обале, и да ли је могуће да сам ја баш толико заостала као неки дављеник који се немоћно праћака на пучини. У покушају да допливам до те срежом обасјане обале, почела сам да правим листе. Рекох себи, хајде седи и напиши 10 ствари које су кул код зиме. Потруди се. Дај себи времена. Намести све на радној површини како ти одговоара. И почела сам тако. Догурах до тачке 5. Ту сам стала. Попила кафу, појела неку воћку да се као освежим, вратила се и једва некако усепх да нашкрабам још три. Опет сам стала. Уморила сам се. Погледам кроз прозор, а оно се већ смркло. Смркло се и мени помислим, па тек је четири сата аман! Не могу ја ово. И тако сам проћердала пар сати живота унеповрат. Мислим се, боље да сам трачала три круга око блока, тиме бих бар нешто постигла. Шта ми је ово требало? Гледам ја у моју неслвну листу и помислим на те моје европске пријатеље који одумиру од врућине у мају месецу, који се склањају од сунца кад је 25 степени жалећи се на несносне врућичине, и изненада ми сине - лети су
они ти који се даве док ја трчим босонога по врелом песку на обали среће. И ништа ми не смета, а чини ми се да све могу. Брже, боље, лепше.
Можда бих и ја волела зиму када би она изгледала као у Кока Кола рекламама. Или кад бих поседовала рустичну колибу на Алпима као и начин и средства да до ње често долазим. Или када бих зимске месеце провела негде у тропима, у бикинију, на плажи. Једно је сигурно до душе, а то је да волим да правим сапуне и зими и лети и да ми за то није битно где сам.
Потрудила сам се да направим сапун као из бајке. Бајке о зимској идили , дебелим покривачима снега, и деци која се санкају. Као на сликама
Зузане Халупове. Као у
Кока Кола рекламама и UNICEF пузлама.
Данашњи сапyн инспирисан је добрим намерама. Зато је и испао добро, допада ми се. Замислите све што вам је уз зиму драго, додајте неколико новогодишљих жеља и зачините окићеном јелком. Наздравите уз чашу куваног вина. То су неки зимски моменти који и најтврдокорнијег зимомрсца могу да нагнају да се насмеје, бар мало. Или макар ја то тако замишљам.
Зажелела сам се испробавања неких нових техника, а опет ми је стало да задржим неки преопзнатљив кохезивни дизајн. Неки би можда рекли како играм на сигурно. Не знам да ли је то баш тачно. С моје тачке гледишта није, јер вам ја ипак не престављам све што направим.
Веома је узбудљиво посматрати друге, учити и размењивати искуства, али само људи који немају ником ништа да докажу могу да се искрено радују туђем успеху и непретенциозно уживају улепоти креативности.
Него да се вратимо овом сапуну. Идеја иза њега је да представи апстраковано сећање на буђење у зору у викендици на завејаним обронцима Таре или Копаоника. Ти тренуци када ушушкани у термо одело почнете да газите кроз шуму остављајучи изасебе савршене отиске стопала. Тренуци када погледате испред себе, а једино што можете да видите је заслепљујући калеидоскоп боја које играју по белом хоризонту и танушни вијутак дима из неког наложеног камина далеко, далеко испред вас. Зато сам и одабрала ове боје и одлучила се да убацим понеку лоптицу на површину. Када погледате сапун спреда да изгледа као удаљено сунце, а одозго као грудва снега која се цакли и пресијава.
Користила сам једну од омиљених формула са додатком ши бутера, уља слатког бадема и авокада. Једну од мени најдражих, а и највољенијих
међу публиком што би рекли. Трагала сам за одговорајућим мирисом који би се уклопио у причу. Имала сам два фаворита и било је тешко одабрати. На крају сам помоћу
high tech методе Еци-пеци-пец, извукла добитника.
И би сапун.
Занимљива мешавина клекиних бобица, ветивера, сандловине и реске корице зелених јабука, укомбиновани су тако да подсећају баш на тај свеж планински ваздух где се преплићу дрвенасте и озонске ноте.
Ово је сапун из крајње ограничене серије коју нећу понављати јер све некако очекујем крај тог фребруара, када већ могу да почнем да постављам сапуне из следеће сезоне. Већ се радујем пролећу јер кад дође, лето ће бити иза ћошка.
Које је ваше омиљено годишње доба? Да ли вас за њега везују посебни мириси?
