Већ неко време размишљам о новом посту. Заправо, о више постова. И тако док шетам, спремам кућу, купујем или се возим превозом, ја већ у глави састављам постове све мислећи да ћу наћи времена на крају недеље да пишем. То ’на крају недеље’ се онда претвори у крај месеца, па сад већ и у Нову годину. Размишљала сам да напишем један пост којим бих заокружила претходну годину. Чини ми се да ако бих писала шта се све дешавало лепо и ружно, као да бих се некако ратосиљала тог терета и заокружила једну причу. Затворила последњу страницу романа. Окренула нови лист. Заиста некако је 2016. за све била мучна. Пуна необјашњивих догађаја и обрта. Тужних прича, катастрофа и суза.
Она станем и запитам се колико је било и лепих догађаја који су прошли неопажено? Занемарено? Зашто имамо тенденцију да призивамо, описујемо, претресамо и причамо о несрећама? Зашто се самовољно приклањамо култу несреће и ниподаштавамо све лепо што се дешава? Знато оно ’да, али, ма пусти, немој да баксузираш’ итд.
Она станем и запитам се колико је било и лепих догађаја који су прошли неопажено? Занемарено? Зашто имамо тенденцију да призивамо, описујемо, претресамо и причамо о несрећама? Зашто се самовољно приклањамо култу несреће и ниподаштавамо све лепо што се дешава? Знато оно ’да, али, ма пусти, немој да баксузираш’ итд.
