О срећи и сапунима

Већ неко време размишљам о новом посту. Заправо, о више постова. И тако док шетам, спремам кућу, купујем или се возим превозом, ја већ у глави састављам постове све мислећи да ћу наћи времена на крају недеље да пишем. То ’на крају недеље’ се онда претвори у крај месеца, па сад већ и у Нову годину. Размишљала сам да напишем један пост којим бих заокружила претходну годину. Чини ми се да ако бих писала шта се све дешавало лепо и ружно, као да бих се некако ратосиљала тог терета и заокружила једну причу. Затворила последњу страницу романа. Окренула нови лист. Заиста некако је 2016. за све била мучна. Пуна необјашњивих догађаја и обрта. Тужних прича, катастрофа и суза.

Она станем и запитам се колико је било и лепих догађаја који су прошли неопажено? Занемарено? Зашто имамо тенденцију да призивамо, описујемо, претресамо и причамо о несрећама? Зашто се самовољно приклањамо култу несреће и ниподаштавамо све лепо што се дешава? Знато оно ’да, али, ма пусти, немој да баксузираш’ итд.

Изгледа ми као да су људи у Србији претплаћени на тај ’Култ несреће’ који је Зубарица одлично описала. И то не само да су претплаћени, већ имају ексклузиву. Што више времена одмиче од како не живим више у Београду, ова атмосфера ми све више постаје очигледна при свакој новој посети. И не само то, у потпуности освешћавам како сам и сама врло активно суделовала и доприносила животу у том сулудом ирационалном уверењу да је све у животу узалудно, сра*е и да шта год да радиш биће ти исто. А чему све то? Нити ми је било боље, нити сам била срећнија, нити сам више уживала. У неком тренутку запитала сам се да ли сам ја то себи пријатељ или непријатељ? Онда сам одлучила да свесно и свакодневно радим на својим мислима и свом понашању. Да будем боља и себи и другима. Да престанем да се бринем да ће све добро у мом животу нестати, јер бригом ускраћујем себи уживање и добростање и данас и сутра.

Да се разумемо, радити на себи није лако. Зхатева свесну одлуку и посвећеност. Али најбоље од свега је што су ефекти дугорочни. Почните тако што ћете себи сваког дана рећи јасно и гласно, макар једну позитивну мисао.

Ако не знате одакле да почнете, ево вам пар идеја:

• супер је што имам посао
• супер је што сам здрава
• супер је што за мале паре имам приступ културним садржајима у мом месту
• супер је што могу да идем аутобусом до посла
• супер је што не морам да плаћам баснословно обичан лекарски преглед
• супер је што су ми је образовање и школовање доступно
• супер је што имам интернет
• супер је што могу да уживам у шољи топлог чаја сваког дана
• супер је што имам где да спавам и шта да обучем
• супер је што могу сваке године да одем на сајам књига
• супер је што лети могу да се башкарим на локалној речној плажи
• супер је што што могу да научим страни језик бесплатно
• супер је што имам пријатеље који ће ми помоћи кад ми је тешко

У случају да сматрате како је све ово тривијално, подсетите се да све ово горе наведено није сваком на овој планети и у сваком тренутку дато. Сетите се и да смо живели под бомбама, разним рестрикцијама, да нисмо могли да путујемо слободно и да смо зарађивали једну немачку марку месечно. Било је тешких времена, будите захвални што су прошла.

У реду је волети себе. У реду је бити срећан. У реду је угађати себи. У реду је ако себи приуштите оно што вас чини срећном.

У реду је не осећати кривицу што вам је добро. 

Какве сад ово све има веза са сликом сапуна коју сам убацила у пост? Као што рекох, рад на својим милсима је свакодневана работа. Али и ја сам жив човек, па тако и ја ’откријем’ спутавајућа уверења којима понекад још увек несвесно робујем. На пример, ја не волим зиму. Не, боље је ако то преформулишем - мрзим зиму интензитетом хиљаду звезда у пламену. И тако последње три године себи говорим како ћу отићи коначно на Бали и уживати тамо у току зиме. И онда тако током године, почнем да цвикам, смаосаботирам своје жеље, па се као последица увек манифестују неке друге ’прече’ ствари које треба решити и на које треба потрошити новац. Да ме прође чежња, ја онда узмем па направим сапун који је инспирисан тропским воћем и плажама са белим песком где поветаарц мирише на кокосово млеко, а насмејани локалци ми доносе печене шкампе. Купам се ја тако сапуном и замишљам како би све то лепо било, смо кад би .... И знате шта? Доста је било тога.

Нема више маштања. 

У календару за идућу зиму већ сам резервисала две недеље за Бали. Прерадила сам месечни буџет и почела сваке недеље да одвајам по мало новца. Записала сам дан када ћу купити карту. Направила сам листу локација на Air B'nB  где ћу потражити смештај. Заказала сам термин код лекара за вакцинацију.

И што би наши стари рекли this time, next year, на овом блогу пред вашим очима уместо слика сапуна ’на тропску тему’, освануће постови са фотографијама са Балија. Са све грилованим шкампима и кокосовим млеком.
Обећавам то јавно себи јер је сасвим ок приуштити себи оно што вас чини срећном и о чему маштате. Запамтите:

Живот се ником не дешава двапут. 

И на крају, до идућег поста, желим само још ово да вам кажем:

Ни ваш шеф, ни ваша породица, ни премијер нити било ко нема власт над вашим мислима. А какве су вам мисли, такав ће вам бити и живот. И зашто га онда не бисте учинили сјајним?