Јуче се навршило тачно седам година од када сам се преселила у Холандију. На тренутак сам помислила да грешим, те сам се нагнала да не будем лења, сиђем до канцеларије, ископам стари пасош и проверим. И ту је био, црно на бело печат као доказ и као подсетник да сам недељу дана пре тога по први пут купила карту у једном правцу. И то је заиста један невиђено узбудљив осећај који не бих могла да поредим ни са једним другим у животу. Тај печат који је незаинтересовани царински службеник лупио 21. августа 2010. у Сурчину, запечатио је мој нови живот.
Понела сам два кофера и врло мало пара. Без телефона и рачунара. Нисам никога знала нити сам била свесна како било шта функционише у овој земљи. Холандски језик ми се чинио немушт колико и мандарински, али сам и поред тога имала у ретроспеткиви потпуно лудачко уверење да ће од тог дана све бити боље. Како се сви судбински догађаји у животу одиграју наизглед потпуно случајно, тако се и мени десило готово узгредно да сам се обрела у земљи сира и ветрењача. Један узгредни коментар другарице преко чета на Скајпу, нагнао ме је да се пријавим на пријемне испите на музичким академијама у Амстердаму и Утрехту. И онда потпуно заборавим шта сам урадила док ми поштом нису пристигли позиви за заказане аудиције. Сећам се да ми је тада мало фалило да не одем, као што ми сада сваког лета таман толико фали да не останем.
У протеклих седам година, завршила сам студије, стекла две дипломе, започела приватни бизнис, запослила се у просвети и успела оно што сам мислила да никад нећу - научила холандски. Са холандском културом, обичајима, менталитетом и бирократијом рвем се готово сваког дана, што ме доводи у разне непредвидиве ситуације. За све то време највећа ми је помоћ била свест да од њих морам нешто и да научим, ако баш нисам у стању и да усвојим.
1. Никога није брига за тебе
Прво што ми је студентски саветник саопшитила кад сам је питала за помоћ у тражењу смештаја, било је you are on your own. Испрва сам била шокирана и мислила да је безосећајна и незаинтересована, али сам убрзо схватила да ипак није тако и да та њена опаска заиста није била лична. Врло брзо сам приметила како је ово једно од њихових типичних, ако хоћете националних одличја. Сваки човек за себе. Нико неће уступити место родитељу са децом у превозу. Нико вас неће пропустити у реду у супермакрету ако вам се жури. Нико вам неће подићи новчаник ако види да сте га случајно испустили. Возач аутобуса вас неће сачекати још три секунде ако види да му трчите у сусрет, као што нико неће остати 5 минута после радног времена да би вама нешто објаснио или помогао.
Друга страна исте медаље јесте што ће вам у радњи увек вратити кусур у новцу уместо у жвакама, што ће вам плата увек лећи на рачун у договорени дан, што вас никада неће бити срамота да у ресторану поделите рачун са пријатељима јер не можете да приуштите себи да их частите иако бисте можда и желели, и што газда никад неће моћи свеојвољно да вас избаци из стана или са радног места.
Другим речима, једино што заиста може да вас узбуди и изнервира су ваша лична уверења о свету око вас. Бирајте да трошите своје менталне капацитете кад је то заиста битно.
2. Границе постоје само у твом уму
Холанђани уопштено имају веома опуштен однос према ауторитетима било какве врсте. То је оно што бисмо ми по балкански рекли ништа им није свето. Не идеализују ни краљевску породицу и свима се обраћају са ти и не сматрају да су бољи људи уколико имају боље плаћен посао. Можда би неко рекао како су исувише повлађени, неваспитани, пуни себе или чак и безобразни, али овакав став има и неочекивану добробит. За њих једноставно не постоје границе њихових жеља и хтења. Не постоји нико ко ће им рећи како нешто не треба, не може, нема смисла и томе слично. Пустиће те да радиш шта год желиш и све докле не угрожаваш друге, сматраће да су твоји подухвати ма какви они били, потпуно легитимни.
Другим речима, нико није способан да ти у животу постави границе осим тебе самог.
3. Најјефтинија валута у животу је новац
Чак и након свих ових година када могу да кажем да имам пар пријатеља Холанђана, веома се ретко десило да ми ико затражи ма какву помоћ. Самим тим, и мени је нелагодно кад сам у ситуацији да затражим помоћ и то чиним само уколико сам исцрпела све варијанте и комбинације по којима нешто могу сама да завшим. Саосећање и брижнист су њима скоро потпуно страни. Као што се на Балкану подразумева да се људи међусобно помажу, тако се и овде подразумева да свако завршава своје како зна и уме.
Као један позитиван резултат оваквог става јесте чињеница да уколико сте здрави и радно способни, уз мало или мало више труда, упорности и инвентивности, готово увек ћете бити у могућности да се сами постарате за решавање својих проблема. Други би био чињеница да сте приморани да у ситуацији када вам је пружена помоћ, изистински и искрено вредујете тај чин без осећања кривице.
На крају, готово увек ћете се боље осећати уколико платите по могућству за професионалну помоћ кад је неки проблем у питању. Јер ни ви, ни ваш пријатељи нисте супермени и не умете и не можете све, али увек ће постојати неко ко је професионалац баш у ономе што вас тишти. Велика је срећа и олакшање да ту особу платите, па макар вас то коштало летовања у Грчкој или новог модела мобилног телефона.
Ако сте уживали у овом посту, прочитајте и 10 Најчешћих заблуда о Холандији. Текст датира из 2014. али је и даље веома актуелан.
Ако сте уживали у овом посту, прочитајте и 10 Најчешћих заблуда о Холандији. Текст датира из 2014. али је и даље веома актуелан.
Нема коментара